∞†∞†∞†∞†∞∞†∞†∞†∞†∞†∞†∞†∞∞†∞†∞†∞†∞†∞†∞†∞

назад                                     

БОГОСЛУЖЕЊЕ ЕПИСКОПА РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

У АТОМСКОЈ ПОДМОРНИЦИ

Епископ Петропавловски и Камчатски Игњатије (Пологрудов), свештенослужитељ Руске православне цркве, око месец дана 1998. године учествовао је у подводној пловидби на атомској подморници “Томск”. Друга пловидба владике Игњатија била је 2003. године на атомској подморници “Свети Георгије Победоносац”. Епископ Игњатије је држао службу и на пограничном стражарском броду “Воровски” за време одрђавања војних маневара на обалама Аљаске. Напомињемо да је на ратној подморници јула 2001. години, на атомској ракетној крстарици “Смољенск” такође чинодејствовао православни свештенослужитељ. То био је намесник Трифонов Печенгског манастира Аристарх из Мурманске и Мончегорске епархије.

           Познанство са посадом

- Владико, зашто сте решили да кренете на подводне маневре на атомскком носачу ракета?

- У подводној вежби на подморници  “Томск” учествовала је моја паства, морнари који су служили на Камчатки. Господ их је дао баш мени да их духовно нахраним и припремим за Царство Небеско. Истина је да ја нисам одмах прихватао да пођем на те војне вежбе. Међутим, то су ми предложили лично морнари, чланови посаде, када сам држао редовну беседу у војној морнаричкој бази у месту Рибачиј. Разговарали смо тада о патриотизму, о животу и служби свештенослужитеља у војсци царске армије, кад један морнар упита: “Владико, а да ли бисте Ви пошли на подводне маневре?” Ја сам одговорио: “Ако би то био благослов Божји, ја бих пошао.” - “Па, ето”, рекао је морнар, “те маневре ми припремамо и полазимо из Западне Лице (Колско полуострво) у Петропавловск камчатски. Да ли и Ви можете да пођете са нама?” Уочи моје прве пловидбе састао сам се са Патријархом и тада смо се договорили о многим питањима која се односе на моју службу на субмарини - како у таквим околностима да служим Литургију, како да исповедам, како да се одржава пост, како да се морнари припреме за Причешће. Патријарх је посади даровао икону Николаја Чудотворца.

- Како су Вас морнари прихватили у луци носача ракета?

- Прва реакција било је - чуђење. Зашто с њима у војне маневре иде свештенослужитељ? Нису то они мени причали. Разговарали су између себе, али, како сада сазнајем, тај разговор није увек био учтив. Пре мог доласка у Западну Лицу ми смо такође у два наврата доста дуго разговарали са старешином похода, контраадмиралом Илијом Николајевичем Козловим. Ја сам се распитивао о морнарима, о њиховом животу уопште, о животу морнара на подморници, о специфичностима подводне пловидбе, о њему лично... Затим сам причао о себи и о нашој Православној Цркви. Дивно је како су се међу нама учврстили не само формални пословни односи, већ много више - људски. После друге беседе он је рекао: “Владико, Ви ћете поћи са нама.” Чим сам дошао и прикључио се посади, морнаре постројише и старешина пловидбе поче да ме хвали на сва уста. Било ми је врло непријатно, док нисам схватио да он покушава да прикаже како ја нисам тек неки странац за морнаре. Он је, на пример, тада рекао да сам и ја служио војску...

- Да ли је то имало велики значај?

- Да, веома. Причао је да сам био официр, да смо се сусрели са командном флотом (главнокомандујућа ВМФ с адмиралом Владимиром Куроједовим), и да сам баш од њега добио решење за ту војну вежбу. Једном речју, Илија Николајевич се постарао да између нас направи чврсту везу.

- Да ли је међу морнарима било верујућих људи?

- Не. Сви су били неверујући, али су ме врло брзо прихватили баш као духовно лице.

- Како то објашњавате?

- Пре свега, због опасности њихове службе. Онај ко хода по оштрици ножа увек осећа присуство Бога са собом. Код руског човека, по правилу, поимање свештенослужитеља је веома тесно повезано са сазнањем о томе ко служи Богу и ко указује на пут ка њему.

- Да ли сте Ви то видели по њиховим очима или на неки други начин? Објасните, молим Вас, психолошке особине Вашег односа, односно узајамног споразумевања са посадом...... Како сте остварили контакт и успели да дођете до узајамног прихватања поверења?

- То је постало јасно тек у току пловидбе и било је много примера који могу да посведоче. На пример, први дан, тихоокеанска флота после неког истраживања код Северне флоте прихвата подморницу командант флоте долази к мени у бродску кабину.

- Да ли сте Ви имали своју собу?

- Да. Помоћник команданта носача ракета уступио ми је своју собу, а он се сместио у просторију за бродску посаду на доњој палуби, где су осим њега била још четворица морнара. Узгред, после ове војне вежбе, он се венчао и крстио своју децу. Исповедао се, причешћивао се, а и дан данас је парохијан у нашем гарнизонском храму Апостола Андреја Првозваног у месту Рибачиј. Када је командант флоте једном навратио к мени у собу, рекао ми је: “Владико, желео бих да се врата Ваше собе никад не затварају, да би сваки морнар могао да дође к Вама како би отворио своју душу.” Када смо испловили на пучину, мене позваше на командни мост. То такође није безначајан знак пажње на језику морнара подводне пловидбе. Сваки човек на субмарини има своје место где тачно треба да дође у случају узбуне. Моје местоје било на главном командном пулту, осим капетана и ја сам ту долазио кад год је била узбуна. Морнари  у  подморницама  имају  интересантан обичај да морнар који први пут урања у воду прима и “морско крштење” - човек је дужан да попије пуну криглу морске воде и да пољуби маљ који се у великом луку клати, а намазан је “солидолом”. Када се подморница спустила  на  дубину од  100 метара,  мене позваше на главни командни пункт и преко радио мреже објавише да ће се сада вршити обред освећења за морнаре који плове у подморницама. Ја сам се био спремио да попијем цео бокал, али испоставило се да воде има само мало на дну кригле. Када сам испио сву ту воду, заменик за васпитна питања Анатолиј Турбејев пружи ми огромну јабуку и дрхтавим гласом рече: “Владико, узмите, поједите, та вода је јако горка.” Маљ нису ни окачили.

Служба

- Како је протекло Ваше служење?

- У суштини, мој рад је почео када смо запловили под воду. На мени је била иста одећа као и код свих – кратка јакна и памучне панталоне са ознаком “РБ”...

- Зар Ви нисте били у ризи?

- Веома је тешко кретати се у ризи у подморници. Сви делови су повезани шрафовима и риза би се лако поцепала. Једна од мојих обавеза било је свакодневно одржавање часова духовног садржаја, уместо политичких. Увео их је командант пловидбе. Ја сам категорички настојао да на те часове долазе само они који желе, како не би било ни најмање принуде. Тако, када сам први пут дошао на час у бродску кабину, просторија је била препуна. Сви су дошли у војној униформи коју обично облаче у свечаним приликама. Тада сам и ја обукао свештеничку мантију. Након два дана неколико официра је замолило да и њима одржим иста таква предавања, јер није било могуће да сви дођу  у исто време. Од тада сам одржавао по два предавања дневно, ујутру и увече. Долазили су сви, и официри и редовни састав.

- Каква питања су Вам постављали морнари?

- Пре свега питања о Цркви. О уређењу Цркве, и о мом личном животу. Посебно су се заинтересовали за питање крштења, венчања као неопходног чина, као и за потребу служења домовини.

- Није ваљда да је и то питање такође некога интересовало?!

- Ми смо кренули на војну вежбу за време велике инфлације. Да бисте боље схватили њихово стање, ево конкретног примера. Замислите официра који је дошао са страже и сада мора да иде на пијацу да продаје пироге, које је испекла тетка, зато што нема од чега да живи. Или мора да се бави криволовом да би његова жена на пијаци продала икру од рибе за храну. Посада плату није добила девет месеци и не знају како су се жена и деца прехранили за то време. Да би на крају, када су добили коначно сав тај новац, плату за свих девет месеци, схватили да уместо пара кући не доносе готово ништа, због невероватног пада вредности рубље.

- А како сте им Ви објаснили да су паре једно, а служење домовини друго?

- Тако сам и објаснио: држава је једно, а домовина друго. Мешати чиновнике у власти и отаџбину, не треба. Ми служимо не држави, већ отаџбини. Прави син се познаје не онда када је код мајке све добро, већ када је она болесна или није у стању да сама себе опслужује. Ја сам говорио да је Русија сада осрамоћена, бедна, пијана и заборављена. Али, она је ипак Русија. Она је наша мајка. Ја се веома надам да сам у заједничким беседама психолошки успео да помогнем да морнари преброде то стање...

За време пловидбе испод леда морали смо да прекинемо колективна предавања, пошто је забрањено да се у таквим условима на једном месту сакупља већа група људи. Тада сам почео свакодневно да обилазим морнаре на стражи, осматрачници, све положаје, и да разговарам са посадом. Стално ме је пратио Анатолиј Турбејев. Ништа без њега ја и не бих могао да урадим. Провео ме је кроз целу подморницу и видео сам да је том приликом свакога питао: “Да ли си крштен? Хоћеш ли да се крстиш?”Жељу да се крсте изјавило је осам морнара. Почео  сам  да  их  спремам,  причао  сам о  Тајни Крштења, о животу у Цркви, о духовном животу итд. Крштење сам обавио на празник Рођења Пресвете Богородице, 21. септембра. Када је субмарина морала да уђе у  Чукотско море, изнад нас више није било леда.

- Владико, да ли су се доггодили какви неспоразуми при комуникацији са посадом?

- Када смо запловили, мени првог дана приђе један члан посаде, звали смо га Михаило, и рече: “Владико, веома је добро што сте пошли са нама, многи су Вас радо чекали, а многи су се обрадовали Вашем доласку. Верујте, то није комплимент”. Али за два, три дана, понашање Михаила се одједном јако измени. Када ја нисам био ту, Михаило се понашао нормално као и сви. Када би видео да ја прилазим, намерно је почињао да разговара гласно и да изговара неке грубости. При томе се није обраћао мени, али било је очигледно да се све то односило на мене. Истина, лукавства и лоповлука није било, али било је некаквог провоцирајућег понашања, и то баш у мом присуству. Међутим, када сам пре Литургије преко локалне радио везе објавио да ћемо имати исповест, први ко ми је дошао на исповести био је Михаило.

- Како је објаснио своје неадекватно понашање?

- Не, није објашњавао, јер ја га нисам ни питао. Мислим да ме је на тај начин проверавао да би утврдио да ли може да има поверења у мене. Цео тај дан ја нисам излазио из своје собе. Многи су долазили и говорили о свом животу, својој породици, психичким, душевним и духовним тешкоћама...

Долазили су од јутра до вечери. Том приликом се крстило осам морнара, причестило петнаест, а исповедало много више. Скоро за све њих је то била прва исповест у животу.

- Али зашто? Па они нису слепи, виде -- цркве су ту, могу ући, исповедити се...... Шта их је подстакло баш овде на ратном броду?

- Једно је када осећаш тежину опасности своје службе, тада имаш чак и подсвесну потребу за исповешћу, а друго је када за сличну помоћ можеш да се обратиш правом свештенослужитељу. Међутим, постоји ту и нека психолоπка баријера, па се дешава да човек чак и ако хоће и одлучи  да  се  исповеди,  он  то  неће  моћи.  Та баријера постоји како у обичном животу, тако и у подморници за време вршења борбеног задатка. Они се мени нису исповедали на самом почетку, већ при крају похода. За то време морнари су већ стекли поверење у мене и без устезања су могли да анализирају и износе своје утиске. И након месец дана, на крају војних маневара, ја сам за њих већ био човек коме се може веровати.

- Кроз ваш духовни погглед у човечје судбине прошла је цела “епопеја”, ако се можемо тако изразити...... Да ли је то било тешко да се издржи? Па, сваки човек очекује још и сажаљење!!? Да ли је то тачно?

- Ви то осећте као сапатњу. Оно што није могућ човеку, могућ је Богу. Немогуће је за обичог човека да на себи носи страдања целог света. Зато се свештенослужењу том благодаћу, коју му даје Господ у тајни рукоположења, даје снага и могућност да поднесе и изнесе те тешкоће. Тако и када се човек не исповеда, већ просто открива своју душу, већи део страдања узима на себе Господ. Много мање остаје свештенику. Иначе, ако не поставиш тако ствари, никада нећеш моћи схватити човека до краја и дати му потребан савет.

- Владико,, опростите...... На примеру тих исповести које сте били у прилици да чујете, да ли је пад нашег народа веома велики? Имам у виду оно о чему је Достојевски писао у својим романима. Да ли смо ми дотакли то дно? Или ово није коректно питање?

(Пре него што ће одговорити на ово питање,Владика се накратко замисли.)

- Не. Да морнари нису дошли код мене на исповест, тада бих ја одговорио “да”. Ако се човек каје за своје поступке, увек постоји нада за спасење.

- Да ли је било каквих шаљивих епизода везаних за вашу мисију?

- Старешина пловидбе је два пута прочитао Библију, а затим је све официре почео да испитује. То је изгледало овако. Долази њему официр, а он каже: “Фролове, знаш ли ти ко је то био Мојсије?” Они су после тога чак долазили мени да се жале, јер их је намучио. И не само то, он је написао песму о нашој пловидби и користио се у њој црквеним изразима, а осим тога почео је да пише поему о Исусу Христу и чак даслика икону Мајке Божје...

Командир једног борбеног дела сећао се на крају пловидбе, и каже: “Долазим ја на главни командни пункт и видим: Епископ чита инструкције о борби за пржæивљавање у ратним условима на броду, а командант дивизије - Библију”.

Литургија усред  Чукотског мора

- Да ли је на неки начин различита литургија, односно крштење, у подморници?

- Наравно. Ми смо се погружили на извесну дубину да не бисмо ни за шта запињали. За крштење смо користили базен напуњен водом из Леденог океана. Температура те воде је 1,5-2 степена. Око базена су стајали чланови посаде. Тајну крштења су снимали видеокамером. Мене је и задивила и ганула чињеница да су сви морнари, који су се спремали за Свету Тајну Крштења, три дана јели само хлеб и воду, иако сам их, причајући о предстојећој Тајни Причешћа, претходно упозорио да се обично пости недењу дана, али да у специфицнимусловима може и три дана..., међутим, пошто   је   на подморници посебан режим исхране (месо, млеко, млади сир и млечни производи), ја сам благословио да морнари уопште не посте. Јер, они немају никога ко би специјално за осам људи спремао посебну храну.

- Да ли је то забрањено правилима која важе у подморници?

- У суштини, од стране команде није било таквих забрана. Онда је служена Литургија. Замислите собу величине 30-35 м². Литургију смо служили у просторијама предвиђеним за одмор. Будући да, наравно, ту нема иконостаса, на зид сам поставио две иконе, икону Христа Спаситења и  Светог  Николаја Чудотворца. До зида сам ставио сточић, прекрио га чистим платном и ставио на њега свештене сасуде и вино. Како просфоре нисам имао, јер их је немогуће чувати цео месец дана, спремио сам их уз помоћ бродског кувара. Целу ноћ их је пекао и тек пред зору су биле готове. Ја сам служио јерејским чином. За певање и читање помогла су ми два члана посаде. Један поручник је научио црквенословенски језик, а други послове црквењака. Ето, тако смо служили. Ни свеће ни кандило нисмо палили, јер је то у подморници строго забрањено.

- Да ли сте због тога осећали нелагодност у смислу да Литургију није могуће одслужити у свој својој пуноћи?

- Не. Зато што сам савршено био свестан циља ради кога све то радимо, значи, да причестимо морнаре који се налазе под водом.

- Да ли су на Литургију дошли само они који су се причешћивали?

- На Литургију је дошла готово цела посада. Сви који су желели. Служио сам у комплетној одежди. То је било усред   Чукотског мора.

- Да ли се служба у подморници преносила радио везом?

- Не. Морнари су стајали тако тихо. Нико се није померио за време тих сат и по. Сигурно је да морнари нису увек схватали делове Литургије, али, у дубини душе, они су је осећали. А ја сам, иако окренут леђима, готово физички осећао њихову молитву. Након тога морнари и ја смо постали прави пријатељи, скоро као најрођенији. То сам осетио када смо у другом походу пловили из Владивостока на Камчатку. И сада су наши односи веома топли, пријатељски...

Правила морске службе

- Можете ли навести неке принципе којих свештеник мора да се држи у сличим околностима?

- Врата свештеникове собе морају бити стално отворена. Он се мора ''наоружати'' огромним стрпљењем, јер свака љубав много и дуго трпи. Он мора бити спреман и на то да не буде схваћен, и да се према њему односе хладно, одбојно, па чак и грубо. Зато  је  неопходно да схвати да је пре свега дужност посаде да провери људске и духовне квалитете сваког свештеника. Свештеник који до краја истрпи биће спашен, односно извршиће своју мисију, мисију свештенослужитеља. Није могуће отворити човекову душу ако на увреду одговараш увредом. Али, ако све то можеш да издраиш добродушно, онда ће ти морнар увек испричати све своје душевне бриге. Сваком бих саветовао да, у ма каквим околностима, ипак остане свештеник, значи да никада не подлегне свом егу, својој гордости, већ да непрекидно сведочи и носи реч Божју. Свако у дубини душе у свештенику жели да види само свештеника, а не ''свог друга''. На пример, ако неко хоће пред свима да исприча неки ''фазон'', свештеник мора, не увредивши човека, да каже како је у његовом присуству то неумесно. Исто тако, ако за време беседе буде постављено питање које има првенствено провокативан карактер, не треба се увредити нити обратити пажњу на тон питања. Треба одговорити јасно и одсечно.

- Владико, како је био организован Ваш дан? Да ли сте имали времена за спавање?

- То је зависило од ситуације. Првих дана сам имао отприлике седам сати непрекидног сна, а онда, када су људи почели да долазе на исповест, или просто само душу да отворе, могао сам да спавам само када сам за то имао могућности.

- Да ли је у подморници дан личио на ноћ на копну?

- Најчешће не.

- Владико, да ли сте се Ви тамо физичкки осећали добро, комфорно?

- Прекрасно, дивно сам се осећао. Па моја соба је потпуно личила на манастирску келију. Ја сам манастирски монах. У соби је био само умиваоник, сточић, кревет - и то је све. Морнари имају и базен, и сауну, купатило, велики простор за одмор, спортску салу са тренажером. То је подводна крстарица, као петоспратна кућа дужине 150 метара.

- Да ли је свештеницима за такву службу потребна нека посебна припрема?

- Обавезно. Пре него што сам добио решење да сам спреман за подводну пловидбу, месец дана сам проучавао специјални програм који је укључивао упознавање са радом подморнице, атомског реактора, тактичко - техничким карактеристикама брода, начином борбе за преживљавање и још много тога. Било је потребно овладати и ронилачким вештинама. То је чак осам задатака у оквиру којих су роњење под водом, испливавање из потонуле подморнице, излаз из подморнице кроз торпедне уређаје итд. Преглед код лекарске комисије је такође био веома озбиљан..

- Колико је морнарима подводне пловидбе важно присуство свештеника у подморници?

- Мислим да је веома важно. Последњег дана наше пловидбе сам то веома јако осетио. И када би се пловидбапродужила не само на месец дана, већ два, три и више, заштита Божја је била очигледна. На пример, ми смо врло срећно и хитро савладали две опасне препреке, водени усек и ледене санте, најопасније делове пута када је растојање између подморнице и леда било веома мало. Сваки пут када сам за време узбуне излазио на главни командни пункт, настојао сам да на мерним инструментима погледам стање леда на површини. Места на којима није било леда су се појављивала веома ретко. А у случају опасности, подморница због  присуства  толиког  леда  није  имала много шансе да исплива на површину. Јасно је да се мисионарски рад свештенства у Камчатској епархији врши врло ревносно, па је новинар “НС” замолио Владику Игњатија да о том раду исприча неке појединости.

- Ми смо установили овакав начин рада: ако човек дође да се крсти, обавезне су три недеље припреме. Прве недеље му се прича о Светој Тајни Исповести: каква је то тајна, како је установљена итд. Друга беседа је упознавање са основама духовног живота, када му се даје да научи неколико молитава на руском језику. У трећој беседи се упознаје са Символом вере, тј. са основама наше вере. Четврта беседа је исповедна, када он анализира сав свој претходни живот. За све то време он мора да врши и повелико молитвено правило, које му се даје у задатак. А затим га, у личној беседи, свештеник пита како је извршавао све  ове  задатке и  правила. А  када се  човек  крсти,  и  даље  му се даје могућност да прошири своје знање о православном животу, о чему се одржавају посебна предавања.

Ако млади долазе да се венчају, свештеник одржи са њима неколико беседа о љубави и заљубљености, о значењу тајне брака, о томе како да не изгубе плодове те тајне, како да их развију и учврсте, затим о сложености породичног живота, о тешкоћама и опасностима породичног живота и како их пребродити... Ми имамо 20 свештеника и 42 парохије. Има парохија где због велике даљине свештеник може да допутује тек два, три пута годишње. Господ нам је дао могућност да остваримо систем рада у парохији који омогућава да служиш Богу и у таквим условима. Ми смо разрадили мирјанске чинове служења молебна, на пример за путнике или болеснике, затим опела... Формирали смо центар за ванредну обуку. Свака парохија мора да одреди човека који хоће да прошири своје знање у области Православља. У суштини, то је облик ванредне обуке: задају се задаци и списак литературе, он извршава задатке и добија решење. Ако има грешака у извршавању задатака, указује се на њих и даје им се нови задатак. У овом тренутку не могу ништа да кажем о резултатима. Рад на овоме је тек почео. Сматрам да неће бити лоше.

превод с руског: Танкосава Дамјановић

Преузето из часописа ''Пут, истина и живот'',

  у издању манастира Лепавина

назад

∞†∞†∞†∞†∞∞†∞†∞†∞†∞†∞†∞†∞∞†∞†∞†∞†∞†∞†∞†∞